Kroz djetinjstvo sam bila okružena pesonjama i macama. Obožavala sam ih. Plakala i patila ako bi im se nešto dogodilo, čuvala ih i voljela beskrajno.
Sa osamnaest godina po prvi puta sam kupila psića, svojim novcem, od plaće. Sve sam joj kupila, s velikom radošću sam je donijela doma. Ponudila mi ju je neka žena, koja je bila u teškoj materijalnoj situaciji, malu ludu, nabrijanu pekinezericu. Kupila sam je. Bila je čudo, živčana kao vrag na svakog koga ne poznaje i uđe u kuću, znala se zavući pod stol, pa gricnuti noge gostima koji joj se nisu svidjeli. Kada bih dolazila doma s posla, onako malena sjurila bi se svom silinom niz sve one stube od moje sobe do predsoblja. Gospođa joj je već nadjenula ime, pa sam joj to ime i ostavila. Zvala se Sindi. I tako je Sindi postala moja frendica.
Kako sam puno radila, a malo bila doma, najviše je vremena Sindi provodila s mojim roditeljima i mojom braćom i bila je vrlo zadovoljna njihovom pažnjom. Brinuli su o njoj i zavoljeli je. No, sreća koju je pokazivala kad god bih došla s posla, bila je ravna čudu! Dok me ne bi bilo, kada bi se umorila od jurnjave i igranja, popela bi se na kat i otišla u njenu sobu, moju sobu. Našu sobu. Bile smo cimerice.
Jednoga dana, a ta priča je dio moje knjige koju možda jednoga dana, kada ostarim i objavim, Sindi je nestala. Ukrali su je iz dvorišta. Srce mi se slomilo tada. Saznala sam i tko ju je ukrao. Odjurila sam istoga trena do kuće tih potpuno nepoznatih mi ljudi, kucala sam i zvala i vikala, ali bilo je prekasno. Odselili su, izvan zemlje. Moja Sindi bila je zauvijek odvojena od mene. Izgubljena. Ukradena.
